Razgovor sa Porezom

Slobodan je odlagao ostatak voća i povrća, ono što nije stigao da proda, u svoj kombi. Kad je završio sa poslednjom turom, krenuo je da ulazi u kombi i video je da neko dolazi do njega. Očekivajući da dolazi po nešto od proizvoda, Slobodan je odlučio da mu izađe u susret i da ponudi nešto od toga što je preostalo.

Slobodan: Zdravo. Je l' želiš nešto da kupiš? Već sam se spakovao za danas, ali mogu da ti pokažem šta imam.

Porez: Ne. Ja sam Porez. Da li si čuo za mene?

Slobodan: Ne… da li je trebalo?

Porez: Čime se baviš?

Slobodan: Pa trgovinom. Prodajem voće i povrće koje gajim. Zašto je to bitno ako ne želiš ništa da kupiš?

Porez: Ne ispunjavaš svoju dužnost prema Društvu, čim ne znaš za mene. Ne daješ svoj doprinos. Bitno je da znam čime se baviš, da znam koliko treba da daš. Čudi me da nisi već u zatvoru.

Slobodan: Zašto bih uopšte bio u zatvoru? Nikoga nisam ugrozio.

Porez: Ugrožavaš nas time što ne daješ svoj deo, ne daješ to što pripada nama. Mi samo uzimamo to što je naše.

Slobodan: Ne znam ko ste “vi” i šta je tačno “vaše”? Evo, na primer, ja sam danas prodao svoje tikve jednoj ženi. Ona je htela da kupi po ponuđenoj ceni. Ja sam njoj dao moj proizvod, a ona meni njen novac. Koliko ja vidim, tu samo ima nešto njeno i nešto moje i mi smo to razmenili. Nije mi jasno kako se samo tako ubacujete i smatrate da je nešto tu “vaše”?

Porez: “Mi” smo Društvo. Naše je to što se mi kao Društvo dogovorimo da je naše.

Slobodan: “Vi” ste se dogovorili da je nešto moje zapravo vaše. Ja bih rekao da imate ozbiljne probleme u prepoznavanju toga šta je vaše a šta nije.

Porez: Ne razumeš. Odluka je takva da si ti, kao i ostali koji privređuju, dužan da nam daješ određeni deo toga što imaš.

Slobodan: Vi ste onda klasični otimači i nasilnici, hoćete da me reketirate. Takvi ljudi su mi neprijatelji.

Porez: Ma ne, ne. Ne razumeš. Ti si takođe deo ovog Društva.

Slobodan: Je l' tako? A šta me tačno čini delom ovog Društva?

Porez: To što živiš na našoj teritoriji. Ljudi koji žive na ovoj teritoriji čine naše Društvo.

Slobodan: Zbog toga što ja živim na parčetu Zemlje blizu vas smatrate da sam deo vašeg Društva i time opravdavate otimanje mojih stvari?

Porez: Nije u pitanju otimanje, mi ti nudimo razne usluge. Gradimo ti puteve, štitimo te, lečimo te, obrazujemo ti decu.

Slobodan: Neka hvala, naćiću nekog drugog.

Porez: E, pa ne funkcioniše to tako. Ti nama daš to što je naše a mi ti dajemo naše usluge. Takođe, nema ko drugi da se bavi tim uslugama, jer smo mi to preuzeli i niko drugi ne bi smeo da se bavi tim stvarima.

Slobodan: Ti mi u stvari nudiš usluge koje ne mogu da odbijem, a pritom sprečavaš druge od nuđenja tih usluga. A šta ako odbijem da plaćam tvoje usluge jer ih ne želim, šta ćeš mi uraditi?

Porez: Pa ako na kraju krajeva otvoreno nećeš da platiš, pozvaću ljude da te odvedu u zatvor.

Slobodan: Dobro, braniću se ja od tih tvojih ljudi.

Porez: Teško da ćeš uspeti, previše ih ima. Onda ćemo te držati u zatvoru duže.

Slobodan: Ubeđuješ me kako ovo nije otimačina, a zapravo je klasična otimačina upakovana u priču da ću dobiti usluge koje ne mogu da odbijem.

Porez: Ja nisam otimačina, ja sam Porez.

Slobodan: Nije mi bitno kako se zoveš… kao da to išta menja. Takođe, zapravo sprečavaš druge koji bi najverovatnije bolje od tebe nudili usluge koje ti nudiš. Ti opstaješ i kad su ti usluge očajne jer ceš oteti novac svakako!

Porez: Ovaj sistem je proveren i funkcioniše - ne može svako da radi šta hoće. Mora da se zna ko šta radi.

Slobodan: Ti samo kažeš da funkcioniše jer teraš druge da učestvuju po tvome. Po toj logici su funkcionalni i totalitarni režimi i robovlasnički sistemi.

Porez: Ne znaš šta pričaš, samo nešto filozofiraš.

Slobodan: Vidim da se prebacuješ sa jedne poente na drugu bez ikakvog zadovoljavajućeg odgovora. Nije ni da očekujem nešto preterano pametno od tebe kad pretiš nevinim ljudima da ćeš ih lišiti slobode ako ne ispunjavaju tvoje prohteve.

Porez: Ne pretim ja nevinima - oni koji mi ne plaćaju to što tražim su krivi jer ne ispunjavaju svoju dužnost prema Društvu. Već sam objasnio.

Slobodan: Oni koji ti ne daju šta ti smatraš da treba su krivi i zalužuju da budu strpani u zatvor? Preimenuj se u Staljina, molim te.

Porez: Kako bismo se štitili? Očigledno ne razumeš da se mi svi štitimo od zajedničkih para - odnosno od tih para plaćamo ljude da nas štite. Oni moraju nekako da zarađuju.

Slobodan: Platiću tu uslugu kao svaku drugu, ako mi zatreba. Ako ne mogu da odbijem uslugu zaštite onda to više nije zaštita. To je reket.

Porez: A oni koji ne mogu da plate? Ti bi da oni budu nezaštićeni.

Slobodan: Ja bih da svi budu zaštićeni, naravno, ali ne po cenu da oduzimamo nevinim ljudima izbor. Ne bih pretio čoveku zatvorom zbog toga što ne finansira tuđu zaštitu.

Porez: Ja nudim rešenja, dok ih ti ne nudiš. Šta bi ti sa gladnima i bolesnima? Ti bi ih samo pustio da umru.

Slobodan: Ja pomažem kome mogu. Naravno da je lepo i preko poželjno da pomažemo jedni drugima, ali to pomaganje treba da bude svojevoljno - ni jedno biće nije rob drugome. Lične granice treba da se poštuju.

Porez: Pričaš mi kako treba da poštujem lične granice, a ti bi da pustiš ljude da umiru i da pate. Potrebno je da mi nađeš rešenje koje može da funkcioniše na dobrovoljnoj bazi i tek onda ću te možda pustiti. Potrebni su rezultati.

Slobodan: Ti mi zapravo kažeš da ćeš nastaviti da mi uzimaš novac pod prisilom dok ja ne nađem bolje rešenje za probleme koje ja nisam izazvao. Mene hoćeš da teretiš zbog posledica tuđih izbora. Obrni okreni, namećeš mi svoju volju. Otkud tebi pravo da mi oduzimaš izbor, a ja tebi ne?

Porez: Možda nije uvek fer, ali ja sam najbolje što trenutno imamo. Ti ništa bolje ne nudiš.

Slobodan: Ja ništa bolje ne nudim? Mislim po tvojoj logici, ja treba da se organizujem sa zainteresovanima, da zajedno krenemo da uzimamo novac od ljudi i da taj novac dajemo onima kojima smatramo da je potrebnije? Rezultate ćeš videti počevši od sutra, svi će biti nahranjeni.

Porez: A ne, ne. Moraš preko mene. Kad bi tako samo krenuo sam sa svojom bandom to da radiš, strpali bismo te u zatvor. Zna se kako se pomaže drugima - preko mene!

Slobodan: Ti si znači otvoreno licemeran - to što ti radiš i tvrdiš da je pravedno i da ćak mora tako da bude, ja kad bih uradio isto ti bi podržao da me neko liši slobode?

Porez: U suprotnom bi svako samo uzimao od svakoga, a to bi bilo haotično. Mora da postoji samo jedan za koga se smatra da je u redu to raditi, jer neko mora da rešava probleme koje imamo. I tu smo gde smo, ja to radim. Ja sam Autoritet.

Slobodan: Sve mi to smrdi na prodavanje jeftine priče da bi mi oteo novac bez otpora. Jasno ti je da nije pravedno kad bismo mi “obični ljudi” otišli i iznudili novac pod prisilom, dok si ti kao “autoritet” poseban i za tebe je opravdano to što za nas nije. Kako to objašnjavaš?

Porez: Ne moram ja tebi da se objašnjavam uopšte, ja sam Autoritet. Ti meni treba da objasniš tačno ko si i tačno čime se baviš.

Slobodan: Ne moram ni ja tebi. A zašto si umislio da si autoritet?

Porez: Nisam umislio, tako je Društvo odlučilo!

Slobodan: Ljudi na ovoj teritoriji su odlučili da si ti meni autoritet? Znači jedino što treba da uradim je da okupim neke ljude da me proglase autoritetom i onda ću i ja moći nekažnjeno da uzimam tvoje stvari?

Porez: Ne, ne. Postoje protokoli. Nije da može samo grupa ljudi da se okupi, da proglase vođe i onda da uzimaju od onih koji ne žele da im daju. Mi sve radimo po definisanim protokolima.

Slobodan: Pa dobro, definisaćemo i mi protokole. Biće bolji od tih tvojih!

Porez: Ne može, to je već urađeno. Ne možeš ti sad nešto novo da izmišljaš. To su definisali ljudi odavno.

Slobodan: Kako je za te ljude bilo opravdano to što za mene sada nije?

Porez: Oni su osvojili ovu teritoriju i onda su definisali pravila koja mora da se poštuju na ovoj teritoriji, jedno od kojih je da si dužan da daš svoj doprinos. Ti ljudi su bili vođe i drugi su ih izabrali da budu vođe.

Slobodan: Ovo je kontradiktorno sa onim gore što si rekao. Rekao si da ne mogu ljudi samo da se okupe, da izaberu vođe i onda da otimaju.

Porez: Pa oni su osvojili ovu zemlju! Ova teritorija je sada naša zbog njih!

Slobodan: Aha, nije pravedno da okupim grupu ljudi sa kojima ću definisati protokole da opravdam otimanje vaših stvari… sem ako vas ne osvojim? Da li ti znaš šta znači reč pravda uopšte?

Porez: Svet nije pravedan.

Slobodan: Zbog takvih kao ti.

Porez: Ljudima je potrebno da ih neko vodi.

Slobodan: Ko hoće neka izabere svog vođu. Problem je kad taj vođa oduzima izbor i ljudima koji nisu saglasni da ih on vodi. Vođstvo bez saglasnosti je vladanje.

Porez: Nije ni bitno. Društvo mene ne preispituje, ja sam tu već duže vreme.

Slobodan: Pripadnici tog tvog Društva onda imaju loše razvijeno kritičko razmišljanje, ako biraju da te uopšte ne preispituju.

Porez: Umeju pripadnici Društva odlično da razmišljaju. Ja sam finansirao njihovo školovanje!

Slobodan: Sad mi je sve jasno.

Porez: Nije ti jasno. To što ti i drugi plaćate će se isto i tebi vratiti.

Slobodan: Misliš to što ti od nas otimaš?

Porez: Stalno koristiš tu reč, “otimanje”. Već sam ti više puta rekao da je to dogovor.

Slobodan: Kakav je to dogovor u moje ime bez moje saglasnosti? Dogovor podrazumeva obostranu saglasnost. Ti govoriš o čistom nametanju.

Porez: Ne vidim zašto ti jedan treba da se pitaš.

Slobodan: Zato što se inače ja pitam šta ču raditi sa svojim stvarima!? I da li ti je takav stav prema svakome - “ti jedan ne treba da se pitaš”?

Porez: Pa prema svakome ko se ne slaže, jer ste u manjini trenutno. Verovatno kada bi većina razmišljala kao ti, ja ne bih radio to što radim.

Slobodan: Tvoj argument je “trenutno mi se može, ima nas više”.

Porez: Ti izgleda ne vidiš koju dobrobit ti imaš od mene. Zaboravio si na sve te usluge za koje sam ti rekao da nudim.

Slobodan: Dobrobit stečena pretnjom zatvorom? Svakako ne bih slao nikoga u zatvor zbog toga što ne plaća usluge koje ne želi da koristi, niti bih davao podršku tome. Onda bih ja imao nepravedan stav.

Porez: Ali tako je svima u našem Društvu - nisi ti ništa drugačiji.

Slobodan: Ubeđuješ me da zaboravim šta je pravedno a šta nije da bi ti mogao bez otpora da mi otimaš stvari.

Porez: Nisam ja nepravedan - nas je više. Problem je u tebi. Kako možeš sa tolikom sigurnošću da tvrdiš tako nešto kad se većina slaže sa mnom?

Slobodan: Ti tvrdiš mnoge stvari sa sigurnošću za koje nemaš dobar argument, čak i neke kontradiktorne i besmislene stvari. Ja umem da saberem dva i dva. Nije bitno koliko vas ima, znam šta je pravedno a šta nije. Otimanje je otimanje. Milion ljudi da opljačka jednog nevinog je i dalje zločin.

Porez: Tako funkcionišu stvari već duže vreme i ti nećeš to promeniti. Neće se to promeniti.

Slobodan: Jedino što se zasigurno neće promeniti je činjenica da je tvoja postavka nepravedna i da ti zastupaš otimanje tuđeg pod prisilom. Moje je samo da govorim istinu koju znam, a istina je da se iza tvoje glume o pravdi krije velika prevara i nepravda.

Porez: Nisi u pravu, tačka.

Slobodan: Ti ćeš insistirati do kraja da je opravdano to što drugima oduzimaš izbor. Nije ti ni bitan zdrav razum.

Porez: Mnogo komplikuješ stvari. Hajde da se razumemo. Bolje mi se ti pridruži i živećeš lepo. Ovi što su bliski sa mnom lepo žive zbog mene - jer sve te pare koje ja prikupim moraju negde da se usmere. Otvori neku firmicu, pa ćemo mi preko tendera i subvencija lepo da ti namestimo da ugodno živiš. Imaš najbolju vezu za to koju možeš da imaš; ja ću da ti odobrim da dobiješ TI taj novac.

Slobodan: Našao si pogrešnog čoveka. Ja laži da govorim neću i voleo bih da se svima vrati ono što njima pripada i da tako ostane. Nikad te neću podržati u tome što oduzimaš nevinima izbor. Ne vidimo se, odoh!